<
22.01.2010.

Mozda jesmo klinci, al' treba da se ne damo!

Zasto jebeno ne mogu da se pomirim sa tim da je gotovo? Da je kraj? Zavrsili smo... Boli me sve to... Boli kao nikad prije..

|Ima stvari koje znam ali ih sebi jos nisam priznala...|

Kako? Kako da priznam sebi da vise ne postojimo? Da nema onoga sto smo relativno kratko gradili, onoga u sta sam polagala svoje nade, za sta sam se borila? Bojim se da priznam sebi to. Slomice me, a kao da nisam dovoljno polomljena.  Svaki put pravim istu gresku. Svaki put se vezem. I samo sebi napravim teze. Zasto to radim? Zasto on mora da bude takav da jednostavno ne mogu da ga volim cak i sada, kada nas nema..?

|Premalo bio si tu... I kad je najvise trebalo, znas..|

Kada pogledam sa druge strane, za tu vezu sam se ja borila. Od pocetka sam je JA gradila. Ucestvovao je i on. Ali ne dovoljno. Ne onoliko koliko je trebalo. Ne onoliko koliko sam ja zaista zasluzila. Gradila sam nesto. Jer to |nesto|, mnogima apsolutno nebitno, je meni bilo |sve|. Toliko sam zeljela da to potraje, toliko mi je znacilo. Znacilo je i tebi, znam da jeste. Ali nisi mogao da se boris. Nisi umio bolje, to znas. Za ljubav treba i vise da das. Ljubav ne zivi samo od imena..

|volio sam te kao nijednu drugu i sad te isto volim|

Tvoje rijeci. Pogodile su me. Pogode me svaki put. Jer ih svakog dana, svakog sata, citam iznova. Ne mogu povjerovati da smo tako lako digli ruke tj. da si tako lako digao ruke od svega. I ja sam tebe voljela vise nego ikoga, jos te volim, znas i sam, sve znas, nema potrebe da ti kazem. Citas me cak i kada me ne vidis. Uvijek si to znao da radis.

I sada mi tako nedostajes. Nedostaje mi da ti posaljem poruku u gluvo doba noci samo da znas da mislim na tebe. Nedostaje mi da ti ne dam da spavas. Nedostaje mi da ti se izjadam kao nekada o nekim stvarima koje te ne zanimaju. Nedostaje mi da se dopisujem sa tobom po cio dan. Da ti kazem da te volim. Toliko puta uzmem telefon u ruke i pocnem da kucam poruku, samo ono: Volim te. I prestanem. Jer shvatim da nema nas. Nedostaju mi tvoje plave oci. Samo da me gledas i da cutimo. Nedostaje mi svaka rijec, cak i ona neizgovorena, znam sta mislis. Uz tebe sam osjetila srecu, osjetila sam se voljenom, po prvi put, zivjela sam, disala sam, bila sam to |nova ja|. Smijala se stalno, koliko god bila tuzna, pri pomisli na tebe, na nas, osmijeh bi mi obasjao lice iz cista mira. Ne mogu da podnesem sve ovo bez tebe. Ne znam kako.

`Htela bih da ti zovem ime, plakala bih al' nemam s' kime..`

`Ali barem "znam" da nema nas i spremna sam da budem nasmijana pred svima. Iako te kad sam solo idalje oblikujem od oblaka dima. I kroz paucinu vracam dane kad smo ti i ja jos bili |mi|`

`I dan danas sve se isto oseca.. I svaka navika na tebe podseca...`

I u svakoj pjesmi te nadjem. Nadjem onaj stih koji boli. Od kojeg mi zasijaju suze u ocima, od kojeg se brada zatrese. I ona glupa playlista za plakanje. U svakoj pjesmi te vidim. Uz svaku pjesmu se vratim u one srecne dane. I svaki put se pokajem sto sam je pustila, ali cudno je to sto je nikad ne prekinem. Trebala bih. Ali ne mogu. Nesto ne da mi. I dodje mi da te sada zovem, da ti kazem sve. Da ne mogu bez tebe, da hocu da opet bude sve kao prije, ali ne mogu. Nisam zasluzila takvo ponasanje. Iako me volis to je bilo previse. To sve sa treninzima i cudima. Nisam mogla da podnesem vise. Ne znam kako sam podnosila do tad. Ne znam kako, ali znam zasto. Jer sam te voljela, jer mi je stalo, jer te volim jos, jer, kao prije, mislim na nas. Jer se sjecam svih lijepih stvari koje smo prosli zajedno. I to mi tjera suze. To sto znam da nikada nece biti kao sto je bilo prije nase veze. Koliko god se mi trudili znamo da jos u nama ima to nesto sto nam ne da da budemo kao prije. Sto nas drzi na nekoj distanci..

Zaustavicu se ovde, ne mogu vise.. Boli me previse.

 

>